Vozimo se, vozimo, dojdemo do nase granice, damo putovnice i osobnu, sve kul, sve pet, vozimo se do slovenske granice, slovenci nest da osobna ne vredi, pa kak sad to, i nema milosti, moramo se vratit natrag (vozac je taj kojem osobna ne vredi). Nervoza raste, ludi smo, ali kaj bumo, idemo natrag po drugi auto.

Jos uvijek je petak, sad negde oko 18h, konacno smo dosli do Slovenije ali bez jednog padobranca :( . Svi nas cekaju, sve spremno, padobrani spakirani, avion ceka, vrijeme savrseno… Od kad smo dosli na aerodrom, nema vise nikakve nervoze, sve je kul. Idemo do aviona da napravimo simulaciju skoka, kak bumo sedeli nutra itd. Malo prije sam rekel da nema nervoze? Eh, kak ne, cim sam videl avion odma je pocelo. Isprobali smo se, vracamo se natrag, pakiramo se, provjera ako je sve ok, dolazimo do aviona i zuuum. Ko bu sedel pokraj vrata kojih nema? Onaj koji ovo pise :) . Ali sve kul, nije tak strasno kak se cini. Mislim, i tak bum moral van skocit pa nije tak bed.. Gledam visinomjer, 1000 m, i dalje se penjemo prema gore… 1100, 1200, 1300, 1400… Cek cek, pa nije bilo govora o 1000 m?? Zakaj tak visoko? Eh, nema smisla sad raspravljati o tome, vec skupit muda za skok. Romac daje zadnje upute pilotu kud moramo, gleda dole da vidi di smo, i izgovori magicnu rijec: „MOZE“. U jebote, navala sveg i svaceg, ufff…. Kaj bum sad? Skocil? Ne, pa zakaj bi? Ili? Pokusavam stavit nogu na papucicu koja se nalazi izvan aviona i brrrzum, vjetar mi je otpuhne. Nije to tak kak sam mislil da bu, treba malo vise snage. Nagnem se prema van i taman kak se ocekivalo od mene da skocim, povucem se u avion… Tak jos par put, pocinju me hrabrit „AJDE, SKOCI!!“. I mislim si, nebum ja valjda taj kojeg budu zajebavali. Zazmirim (ona poznata djecja finta, ak zazmiris onda je sve ok) i napravim korak prema van. Sljedece ceg se sjecam su moje noge iznad moje glave, pa otvaranje padobrana, pa gledam malo, sve se dobro otvorilo, komande su tu. Trazim aerodrom i nemrem ga najti. Da bar ima trazilica ko na Google Earth, pogled je isti. Ma kaj isti, meljon put bolji. Nakon kaj sam dosel k sebi, uspel sam locirati aerodrom. Pokusavam skrenuti, jebote, pa to nije sam tak. A dobro, pokusavam, trudim se, stalno sam tu negde, letim pod kupolom i divim se samom sebi kak sam uspel skupit hrabrosti za skok. Negde na 250 m visine nalazim se tocno iznad cilja i zabrijem da je to to, da vise nesmem radit nikakve nagle pokrete pa odlucim ici samo ravno, budem tu negde blizu sletel. Jea, sigurno. Skoro kilometar od cilja, taman na pocetku piste. Priblizava se zemlji, jebamu, zakaj mi se tak brzo priblizava??? Ok, komande su tu, pocnem kocit, kocim, kocim, kocim… Tresnem s nogama, trsnem s guzicom, jos ne kuzim da me boli (to dolazi sljedeci dan). WEEEEEEEE!!!!! Covece, pa skocil sam!!!!! WEEEEEEEEE!!!!!!!!!! Tek onda mi je doslo do glave da je to zapravo to. Dosli su s autom po mene (blush) jer sam bil dosta daleko :) . Posle toga pitanja sveprisutnih kak mi je bilo, kak se osjecam…

Kak se osjecam? Skoro sam se usr*l!!! Ali je predobro ;) .

Pogleč slike!!!